Библиотека

ЗАШТО НАША БУДУЋНОСТ ЗАВИСИ ОД БИБЛИОТЕКА, ЧИТАЊА И МАШТАЊА

Причаћу вам о читању. Рећи ћу вам да су библиотеке важне. Сугерисаћу да је читање фикције, читање из задовољства једна од најважнијих ствари коју човек може да уради. Са заносом ћу замолити људе да разумеју шта су библиотеке и библиотекари и да их сачувају. Ја сам очито неизмерно пристрасан: ја сам писац, често писац фикције. Пишем за децу и одрасле. Очигледно је у мом интересу да људи читају, да библиотеке и библиотекари постоје и помогну да се негује љубав према читању . Пристрасан сам као писац, али сам много, много пристраснији као читалац.

Желим да причам о томе шта читање чини, за шта је добро. Читање је кључ. Пре неколико година појавиле су се слутње да живимо у свету који је превазишао читање, свету у коме способност да налазимо смисао у писаној речи постаје сувишна. Сумња је отклоњена, речи су важније него икада: путујемо светом преко речи пошто се свет пренео на интернет, имамо потребу да пратимо, делимо и схватимо оно што читамo.

Најједноставнији начин да образујемо писмену децу је да да их научимо да читају, али и да је читање доноси задовољство. А то значи, најједноставније речено, налажење књига у којима уживају, омогућавање приступа тим књигама, и просторa у којима их читају.

Свако дете је другачије. Немојте обесхрабривати дете да чита зато што мислите да чита погрешну књигу. Деца пронађу приче за којима имају потребу, у које могу да унесу . Читање код деце изазива саосећање, добијају прилику да осете ствари, посете места и светове које иначе никада не би спознали. Уче да су сви остали тамо негде такође једно ја. Читањем бивате неко други и када се вратите своме властитом свету, бићете помало измењени. Читањем се такође сазнаје нешто веома важно, а то је: свет не мора да буде овакав. Ствари могу да буду другачије. Фикција може да нам покаже другачији свет. Може да нас одведе тамо где никада нисмо били. Једном када сте посетили друге светове, не можете бити задовољни светом у коме сте одрасли. Незадовољство је добра ствар: незадовољни људи могу да измене и побољшају своје светове, учине их бољим, учине их другачијим.

Када бисте били заробљени у некој немогућој ситуацији, на непријатном месту, са људима који вам не желе добро, и неко вам понуди привремени бег, зашто га не бисте прихватили? Фикција у књигама отвара врата, показује сунчану светлост споља, даје вам могућност да одете на боља места и будете са људима са којима желите. Књиге вам пружају знање о свету и вашој невољи, дају вам оружје, оклоп који можете да вам помогне у животу који живите.

Још један начин да се уништи дететова љубав према читању јесте да се побрине да нема никаквих књига у његовом окружењу. Ја сам имао среће – одрастао сам из одличну библиотеку. Били су то добри библиотекари. Волели су књиге и волели су да се књиге читају. Допадало им се што је ту био мали дечак широко отворених очију који је волео да чита и причали би са мном о књигама које сам читао , нашли би ми друге књиге у тој збирци, помагали би ми. Опходили су се према мени са поштовањем.

Суштина библиотеке је слобода. Слобода да се чита, слобода идеја, слобода комуникације. Библиотека је место чувања информација и пружа свима једнак приступ. Физичка књига је као ајкула. Снажне су, тешко их је уништити. Место им је у библиотекама. Писменост је важнија него што је икада била у овом свету порука и мејлова, свету писане информације. Потребно је читати са лакоћом, разумети прочитано, осећати нијансе и говорити и писати тако да се буде схваћено.

Дешава се широм света да се библиотеке затварају због уштеде новца, али то је узимање од будућности, јер су библиотеке капије према будућности. Имамо обавезу да сачувамо библиотеке, да користимо библиотеке, да охрабрујемо друге да користе библиотеке. Ако се не цене библиотеке, онда се не цене информације, ни култура, ни мудрост. Гуше се гласови будућности и штети се будућности.

Сви ми – и одрасли и деца, писци и читаоци, имамо обавезу да маштамо. Имамо обавезу да замишљамо. Лако је претварати се да нико ништа не може да промени. Али, истина је да појединци мењају свој свет изнова, појединци стварају будућност, и то чине замишљајући да ствари могу да буду другачије.

Једном су питали Алберта Анштајна шта је најважније што можемо да учинимо за нашу децу. Његов одговор био је и једноставан и мудар: „Читајте им бајке.“ Разумео је вредност читања и замишљања.

„Надам се да можемо да дамо нашој деци свет у којем ће читати, у којем ће им се читати, у којем ће замишљати и разумети.“

Нил Гејмен (одломци из говора)

А САДА О НАШОЈ БИБЛИОТЕЦИ…

Читај књиге. Светли.

На дну ходника на првом спрату, налази се једина просторија у школи у чијим вратима је кључ (са великим црвеним привеском) са спољне стране. То је школска библиотека. А кључ је постао начин комуникације са најмлађим читаоцима, јер они знају да је је библиотака отворена кад га угледају. И онда закораче у светлост библиотеке, која је живописна (јер боје су живот) и мирисна (јер старе књиге, а и оне нове имају јединствен мирис). Закораче у други свет, у чаролију у школи, у фантазију, у необично, у другачије, у књиге…

Библиотека је „преполовљена“ (ради пола радног времена) у нашој школи, али она светли појачаном мохиканском светлошћу која се не предаје, светлошћу што напушта корице књига и своје зраке од речи, од маште, од знања, од саосећања, од вере у чуда шаље у мисли и срца својих читалаца.

А, чудима никад краја: „Како сте погодили да ми баш дате да читам „Причу о Таталији? Знате и ја чекам брата. Када угледам кључ са црвеним привеском, много сам срећна јер знам да сте ту.“

Уна Цветановић са очима у којима станују бајке, 1 ⁄ 3

Урош Јовановић и Ива Миливојевић (4 ⁄ 1) направили су библиотеку у картонској кутији и тако приредили библиотекарки једно од највећих чуда које је доживела у библиотеци…

Једна стара новогодишња чаролија коју су извеле чланице библиотеке и Мале школе писања