Још једна литерарна награда надовезала се на низ литерарних успеха наше школе. Међународни литерарни конкурс ,,Ко каже да не читам лектиру“ организује ОШ ,,Ђура Јакшић“ из Јелашнице (код Ниша). Циљ је да мотивише основце да на креативан начин и кроз маштовите задатке приступе читању школске лектире. Ове године, ученици су писали на више различитих тема. Ученица одељења IV3, Лена Маринковић, писала је на тему ,,Код домаћина Јежурке Јежића“. Задате теме односиле су се на позната дела литературе за децу. Ове године, избор је било дело Бранка Ћопића ,,Јежева кућица“.
Додела награда одржана је у Јелашници, а победницима је награде уручио писац Јовица Тишма. Ментор наше награђене ученице је учитељица Јелена Jуговић Ј. Честитамо им на овом великом литерарном признању! Рад наше Лене Маринковић објављен је у Зборнику овог Конкурса.
Код Јежурке Јежића
Живим близу Звездарске шуме, па сам кренула да шетам кроз осенчене стазе. Понела сам мало зрневља и воћа за птице. У овој шуми их има баш пуно: велика сеница ће вас обрадовати, врана упозорити, врабац дочекати, а кос ће вам приредити концерт лепши од оног на „Коларцу“.
Шетајући шумом, изненада сам стала на нешто. Била је то Јежева бодља. Хитро сам кренула да пратим трагове. Очекујући да угледам Јежа, између гранчица и зелене траве, нешто се брзо померило са једног места на друго и тако неколико пута. Схватила сам да је то Зец, снежно- беле длаке, са изразито плавим очима. Стао је испод једног дрвета и није се помицао. Тај призор ме је навео да приђем дрвету, али на путу до њега зачула сам неко шушкање, које ми је говорило да се нека животиња сигурним корацима приближава из даљине. У исто време, са супротне стране сам чула врло сличан звук. Помислила сам да су пси и да очекују да сам им понела храну. Ипак, убрзо сам угледала Вука са једне, и Лисицу са друге стране, како наилазе из дубине шуме. Изгледало је као да имају неки договор. Помислила сам да су кренули ка мени. Кретали су се лагано и повремено су размењивали погледе. Било је очигледно да иду ка истом циљу и да је циљ близу. Непомично сам испратила њихову намеру. Пришли су Зецу. Веома ме је занимало шта ће се даље догодити. Чучнула сам поред једног дрвета са директним погледом на место окупљања.
Нисам дуго чекала на нови догађај. Тромим, али одлучним корацима, појавио се Меда. Готово сам била сигурна да ће се и он придружити овој тројци, али Дивља свиња га је предухитрила, па је Меда био пети члан. Кренула сам путем трагова са надом да ћу угледати Јежа. Постало је јасно да је у њиховој близини Јежева кућица. Осетила сам да ова дружина нешто смера малом Јежићу, али он није хтео да изађе из свог дома. Замишљала сам га како је накострешио своје бодље и у тишини чувао свој мир. За то време су његови суседи разговарали језиком који ја не разумем, али сам била сигурна да су постојале неке лоше намере. У том часу се појавио Јеж. Изашао је из рупе у дрвету, својим ситним корацима је направио полукруг око дрвета, као да је желео да исцрта полукружну линију, иза које су остали да стоје шумски другари. Схватила сам да је означио границу када се сасвим мирно вратио у рупу из које је изашао.
Одлучила сам да и ја кренем Јежурковим путем и да се вратим тамо где се најлепше осећам. Знала сам, али сада још боље знам да је наша кућица наша слободица, а за слободу се треба изборити.
Лена Маринковић IV3
Учитељица Јелена Југовић Јовановић
Београд, 17.4.2026.
